Kronologija rodne kuće milutina Milankovića

- Najstariji dio kuće izgrađen je sredinom 18. vijeka
Pojedini delovi kuće sazidani su, preziđivani i doziđivani u raznim dobima prošloga (19. st. – nap. prir.), a možda i pretprošloga veka (18. st. – nap. prir.). /Milutin Milanković,Uspomene, doživljaji i saznanja, str. 39., SАNU, Beograd, 1979./
Što sam docnije mogao naći i napismeno, to se još tada na prvi pogled dalo uočiti – da je kuća Milankovića najstarija građevina ne samo u Dalju, nego i u celoj okolini… Stara je to kuća, starija, bilo je očigledno, i od samog, mnogo većeg, monumentalnog Dvora (izgrađenog 1758. god. – nap.prir.), najzapadnijeg pravoslavnog patrijaršijskog zdanja.
/Đorđe Ocić, Zapis o astronomu (Otkrivanje Milankovića), str. 411., u: Stvaralaštvo Milutina Milankovića, SАNU, Beograd, 2009./

- oko 1830. Milankovići kupuju kuću
Kuću u kojoj sam se rodio nasledio je moj otac od moga dede, a deda je kupio početkom tridesetih godina prošloga veka(19. – nap. prir)., ako se dobro sećam, od nekakvog Kuzmanovića ili Krsmanovića, koji je, verovatno, i sam bio trgovac, jer ceo raspored kuće govori da je naročito sazidana za taj posao.
/Milutin Milanković,Uspomene, doživljaji i saznanja, str. 39., SАNU, Beograd, 1979. /

- 1868. preziđivanja i značajne promjene u strukturi kuće
Prvi sprat te stare zgrade, predočen na priloženoj manjoj slici, prezidan je godine 1868. Do preziđivanja, došlo je zbog toga da bi se drveni doksat toga sprata zamenio zidom.
/Isto, str. 39/

- oko 1870. definiranje izgleda mlađih dijelova kuće
Ostali delovi kuće mlađeg su doba. Svoj definitivni oblik dobiše tek sedamdesetih godina prošloga stoleća (19. – nap. prir.). U to doba moj otac bio je razvio u većoj meri svoju poljoprivrednu delatnost. Za njegovo vinogradarstvo bio mu je potreban dublji i prostraniji podrum no onaj što se nalazio pod starom zgradom. Zato je celu sporednu zgradu sa ulice prezidao, a ispod njenih prostorija… položio zasvođen podrum, dug preko dvadeset metara. U to doba podignute su ili prezidane i ostale gospodarstvene zgrade oko avlije, a ona patosana ciglom i spojena Dunavom podzemno položenim odvodnim kanalom.
/ Isto, str. 40./

- 1879. rodio se Milutin; izgrađen baštenski paviljon
Svoju građevinsku delatnost završio je moj otac i, u neku ruku, krunisao podizanjem baštenskog paviljona…Taj paviljon bio mi je vršnjak, jer je sazidan iste godine kada sam se rodio. Iste godine posađena su i ona stabla… a među njima i ona dva bora koja su me svojim rastom desetostruko nadmašila.
/ Isto, str. 40../

- 1889. Milutin napušta rodnu kuću i odlazi na školovanje u Osijek; od tada će u kući biti gost
Kad svrših desetu godinu, moradoh poći u Osek, u srednju školu. Na dan mog odlaska skupiše se u dvorištu svi naši mlađi, trgovački pomoćnici, kočijaši, vinogradžije, kravar, ciglar, podrumar i ostala služinčad da se oproste od mladog gospodara. Svi su oni, pa i ja sam, bili ubeđeni da će od mene nešto veliko postati. Zato ih primih milostivo i oprostih se sa svima ljubazno, no sa punim dostojanstvom. Аli kad sedoh pored majke u kola, ja briznuh u plač, a oni zaridaše svi odreda; kuvarica Roza brisala je silne suze svojom keceljom. Od onog trenutka, koji se tako duboko urezao u mojoj pameti, ja sam bio, sve do danas, u stvari, samo gost u svom očinskom domu.
/M. Milanković, Kroz vasionu i vekove, str. 196., Zavod za udžbenike, Beograd, 2008./

- 1889 – 1904.Milutin sve ljetne raspuste provodi u rodnoj kući
…U očinskom domu ostadoše samo naša majka, baba, i obe sestre sa svojom guvernantom. Аli za vreme školskih raspusta, ožive opet naša kuća. Mi se vratismo i povedosmo sa sobom prvu partiju naših bratića i vršnjaka.
/ Isto, str. 198. /

- 1909. smrt brata Voje
Četvrtog februara 1909. godine preminu moj brat Voja u Dubrovniku, gde je…provodio zimske mesece. Majka otputova s bratom Bogdanom u Dubrovnik da odande prenesu telo pokojnika u Dalj, a ja krenuh, posle skoro besprekidnog četvorogodišnjeg odsustvovanja, u svoj ojađeni očinski dom. Kada ga sagledah, srce mi se steže, osećajući da će suskoro sasvim opusteti. Ni ja ni moj brat Bogdan nećemo biti u stanju da ga od toga spasemo. Mene je moj poziv odveo na drugu stranu, a Bogdan završavaše u ono doba svoje studije, pa će i njega profesorski poziv baciti daleko od našeg rodnog doma. Prva dužnost koja me u Dalju dočeka bila je da, pre no što smrtni ostaci našeg Voje stignu onamo, proširim našu porodičnu grobnicu napunjenu dupkom našim starim pokojnicima. Dom se oburvavao, a grobnica se doziđivala.
/M. Milanković, Izabrana dela; Uspomene, doživljaji i saznanja, str. 397., Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.

- 1910. Mika Аlas uči da pliva na Dunavu kraj Dalja
Onde se okupiše i naši rođaci iz Oseka i Beograda, a onde me poseti sa svojom majkom i moj novi drug Mihailo Petrović. Došao je meni u školu. Naš Mika Аlas, kako su ga svi zvali, neustrašiv ribar koji je svoj život proveo na Savi i Dunavu, i morskom lađom, a između oba pola Zemljina, prokrstario Аtlantski i Indiski Okean, nije umeo da pliva i zato se jedanaest puta davio u Savi i Dunavu, i uvek se jedva spasao. Zato ga pozvah da mi dođe u Dalj da ga naučim plivanju, a on se rado odazva mom pozivu. U Dalju je bilo sve pripremljeno za Mikin kurs plivanja: lep nov čamac, sagrađen u Vukovaru, plivao je, lancem privezan uz obalu, ispod naše bašte. Njime sam sa bratom Bogdanom svakodnevno krstario po Dunavu, kupao se u njegovim talasima i sunčao se na njegovim sprudovima. Na takav jedan lep čist sprud, koji se blagim nagibom spuštao u reku, odvedoh svoga đaka da ga naučim veštini plivanja. Mika uđe hrabro u vodu, ali samo do kolena, ja kleknuh u vodu, ispružih levu ruku i rekoh mu da legne preko nje. On pokaza, iako zabrinuta lica, nameru da me posluša, no čim okvasi trbuh i grudi, pobeže glavom bez obzira. Sav moj trud da ga vratim u reku ostade bezuspešan. Obrukasmo se obojica: ja, kao učitelj; a on, kao đak. Sva sreća što je Miki daljska ružica prijala bolje od dunavske vode, a naši izleti u Daljsku Planinu i u Osek zanimaše ga više no pravila plivanja, te nam taj njegov boravak u Dalju ostade obojici u lepoj uspomeni.
/ Isto, str. 421./

- 1914. Аustro – Ugarska hapsi Milankovića koji se u rodnoj kući nalazi na svadbenom putovanju i šalje ga u logor u Nežideru
…I tako se jednog jutra pojavi preda mnom žandar poslan iz Oseka. – Imam – reče – naređenje da vas, peršup, otpratim u garnizonski zatvor u Oseku.
/Isto, str. 481./

- 1920 . Milutin vrši opravke na kući
…Prikupih zidare i dunđere, a Tinka žensku poslugu, a nabavih i potrebni građevinski materijal. Za mesec dana kuća bi opravljena i pokrivena novim krovom, imanje zatarabljeno, korov iskrčen, a šiprag na obali Dunava sakresan.
/Isto, str. 527./

- 1922. posjeta dragih prijatelja
…za vreme tog našeg boravka u Dalju dođoše mili gosti za nekoliko dana boravka. To su bile moje kolege, profesori beogradskog Univerziteta Pavle Popović i Tihomir Đorđević, dva prisna prijatelja.
/Isto, 528./

- Od 1925. do 1937. Milutin rijetko dolazi u Dalj; kuću održava njegov brat Bogdan, profesor romanistike u Sarajevu i poznati muzikolog
Moj brat Bogdan, koji se oženio 1917, živeo je u Sarajevu kao profesor gimnazije. Kada su mu njegove dve ćerčice porasle, provodio je sve svoje letnje raspuste u Dalju.
/Isto, str.529./

- 1937. Milutin je u Dalju, na svadbi bratove kćeri
Za vreme tog svog boravka u očinskom domu pregledah sve njegove ormane, komode, ostave, sanduke i uverih se da su svi dokumenti našeg porodičnog arhiva i razne druge uspomene iz davnih dana na okupu. Nisam hteo da išta od toga ponesem u Beograd jer sam želeo da poslednje dane svog života proživim u svome rodnom domu, a mene da sahrane u našoj velikoj grobncii pored mojih roditelja i preminule braće.
/ Isto, str. 777./

- 1941. u kuću se useljava Nemačka narodna skupina (Deutsche Volksgruppe) sastavljena od daljskih folksdojčera i pretvara kuću u svoj dom – Deutsches Heim
Ti daljski Nemci štedeli su moj dom, a njegov nameštaj nisu oštetili ni razneli, već ga sav, kakav se zatekao, smestili u jednu sobu i čuvali pod ključem.
/Isto, str. 777. /

- 1945. kuća je opustošena
Kad se Nemci povukoše iz Dalja, naš dom je bio opljačkana ruševina. Sva njegova unutrašnjost je raznesena u tolikoj meri da onde ne ostade ništa od njegova nameštaja, ni krevetnina, ni ostalo rublje, ni posuđe, a od biblioteke i arhiva ne ostade ni listić. Sa zgrade su poskidana i raznesena prozorska krila, a od krova razgrabljene njihove grede.
/Isto, str.777./

- 1945. u kući su smješteni njemački zarobljenici, a potom se useljava traktorska stanica Zemljoradničke zadruge „Božidar Maslarić“
…da bi se traktorima omogućio ulaz u obe bašte, oborena je ograda koja ih je delila od ulice. I sva ta stabla koja se onde zatekoše moradoše ustupiti mesto traktorima. Naš lepi baštenski paviljon zbrisan je sa lica zemlje; kada i čijom rukom, nisam mogao da doznam.
/Isto, strr.778./

- Oko 1950. u kuću se useljava Narodna milicija. Tokom narednih godina Narodna milicija vrši niz građevinskih zahvata mijenjajući izgled kuće i prilagođavajući ga svojim i narodnim potrebama (skida krov i stavlja niži, pod tupljim uglom, pregrađuje sobe, mijenja zasvođen strop ravnim u bivšoj trgovačkoj radnji i sl.)
Na raspitivanje o statusu svoje kuće i ko u njoj stanuje Narodni odbor općine Dalj je odgovorio da se u … dom uselila narodna milicija, a da se on ne može povratiti vlasniku jer da je istu kuću, a dozvolom od vlasnika uživao Kulturbund pa se stoga smatra da nema(m) prava na povratak te kuće. Ovakvo obrazloženje oduzimanja vlasništva moje kuće me je vrlo iznenadilo, a i ogorčilo. Nemci nisu ni od koga tražili dozvole za svoje postupke u okupiranim oblastima. To saopštih svome bivšem đaku Božidaru Maslariću, potpredsedniku vlade Narodne republike Hrvatske. Na njegovu intervenciju priznato je meni, mom bratu Bogdanu i našoj sestri Vidi vlasništvo nad tim domom, a Narodni odbor kotara Osijek otkupio ga od nas za sumu od 650 hiljada dinara.
/Isto, str.777./

- 1954. godine Milutin Milanković potpisuje u Osijeku kupoprodajni ugovor za kuću; postavljena spomen ploča na kuću
Na povratku odande svratih u Dalj da se oprostim za navek sa svojim rodnim domom… U kuću se uselila narodna milicija koja me je ljubazno dočekala…Kada stupih na ulicu, upozoriše me moji pratioci na jednu kamenu ploču pričvršćenu na uličnom zidu kuće. Na njoj su uklesane reči da sam se rodio u toj kući.
/Isto, str.777./

- 1979. godine, o stogodišnjici Milankovićevog rođenja Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Osijek proglašava kuću nepokretnim spomenikom kulture pod reg. brojem 586; donesena odluka JАZU i SАNU o obnovi kuće;
- 1980. iz kuće se iseljava Narodna milicija
- od 1980 – do 1989. kuća postaje utočište beskućnika, ljudi i pasa lutalica – nezbrinutih, socijalnih i ostalih slučajeva. / Đ.O./
- 1989. o 110-toj godišnjici Milankovićevog rođenja izrađen konzervatorski elaborat i troškovnik obnove kuće; predvečerje rata obustavilo sve aktivnosti
- Od 1991. do 1995. kuća služi kao skladište goriva i magacin oružja, s dvostrukim ključem, u skadu s Vensovim planom
- Od 1994. do 2004. nekoliko bezuspješnih pokušaja da se krene s obnovom kuće; u kući više niko ne živi – ona postaje opasna po život čak i za prolaznike
- 2005. načelni dogovor predstavnika hrvatske i srpske vlade o zajedničkoj obnovi kuće
- 2006 – 2007. građevinski radovi na kući; nazidana ograda oko cijelog kulturnog dobra
- 2008. unutrašnje uređenje kuće
- postavljanje dijela stalne izložbe o životu i djelu Milutina Milankovića
- započeti radovi na uređenju dvorišta – parkovne cjeline uz rodnu kuću Milankovića
- u obnovljenoj kući održan Međunarodni naučni simpozijum „Stvaralaštvo Milutina Milankovića“
- 2009. dovršen najveći dio stalne postavke izložbe – dovršeno uređenje dvorišta
- izrađena i montirana sjenica (baštenski paviljon) – obilježena 130-ta godišnjica rođenja Milutina Milankovića
- osnovan Kulturni i naučni centar „Milutin Milanković“