O rodnoj kući Milutina Milankovića

Kažem Mati moja. A na tebe mislim, o Kućo! Kućo lijepih nejasnih ljeta mog djetinjstava.
(Czeslaw Milosz, Melacolie)

Ku?a je naš kutak u svijetu.Ona je – ?esto se to znalo kazati – naš prvi svemir…Ona je uistinu kozmos. Kozmos u potpunom zna?enju te rije?i. Intimno promatrano, nije li i najskormnija nastamba lijepa? Pisci „skromnog doma“ ?esto evociraju taj element poetike prostora…(str. 28.)

U životu ?ovjeka ku?a odbija neizvjesnosti, ona obilno nudi promišljanje o postojanosti, o neprekidnom trajanju. Bez nje, ?ovjek bi bio raspršeno bi?e. Ona održava ?ovjeka za trajanja stvarnih olujnih nepogoda, a i tijekom životnih neda?a. Ona je tijelo i duša. Ona je prvi svijet ljudskog bi?a. Prije nego što je bio „ba?en u svijet“ , kako to govore brzoplete metafizike, ?ovjek biva položen u zipku ku?e. I u našim sanjarenjima ku?a je uvijek velika zipka…(str.30)

Kada sanjarimo o rodnoj ku?i, u najudaljenijoj dubini tog sanjarenja sudjelujemo u prvotnoj toj toplini, u toj vrlo blagoj materiji materijalnog raja… (31.)

Zahvaljuju?i ku?i veliki broj naših uspomena ima smještaj i ako se ku?a u?ini malo složenijom, ako ima podrum i tavan, uglove i hodnike, naše uspomene imaju sve odre?enmija skrovišta. U njih se vra?amo u svojim snatrenjima za ?itava života…(31.)

Upravo na razini sanjarenja, a ne na razini ?injenica, djetinjstvo u nama ostaje živo i pjesni?ki svrsishodno. Uz pomo? toga stalnog djetinjstva održavamo pjesništvo prošlosti. Oniri?ki nastanjivati rodnu ku?u više je nego prebivati u njoj kroz uspomenu, to zna?i živjeti u nestaloj ku?i onako kako smo o njoj snivali…(38.)

O?INSKI DOM I DUN?V

Ku?u u kojoj sam se rodio nasledio je moj otac od moga dede, a deda je kupio po?etkom tridesetih godina prošloga veka (19. – nap. prir)., ako se dobro se?am, od nekakvog Kuzmanovi?a ili Krsmanovi?a, koji je, verovatno, i sam bio trgovac, jer ceo raspored ku?e govori da je naro?ito sazidana za taj posao. Ku?a leži na uglu Erdutskog soakak i Male ulice, koja vodi pored oba ku?na vrta do samog Dunava. U toku poslednjeg rata (2. svjetskog – nap. prir.) ku?a je toliko stradala, a i njen ure?aj, inventar i nameštaj razneseni su na sve strane da ne znam da li od nje postoje ostaci ili ruševine, a ne žalim da se o tome li?no uveravam. Pišu?i ove uspomene, ja sam je u mislima vaspostavio u njenom nekadašnjem nepovre?enom stanju. Nacrtao sam, po se?anju, njen plan, osnovu njenog prizemlja i prvog sprata njene stambene zgrade. Taj plan je, što se ti?e rasporeda pojedinih prsotorija, veran, a tek nekojim svojim merama odstupa, možda, od stvarnosti. Taj crta?ki posao pri?inio mi je uživanje, verovatnos sli?no onome što ga je osetila Vukova ?erka kada je, po se?anju, nacrtala lik Brankov…

…Posmatrana sa ulice, ku?a se razlikuju od susednih samo svojimm frontom, duga?kim kakvih pedeset metara, i svojim gornjim spratom kakvoga nije imala nijedna druga ku?a u Dalju, jer su sve njegove ku?e bile samo prizemne. Taj sprat protezao se preko dve petine fronta, a ostatak imanja bio je jednostavna prizemna zgrada. Pojedini delovi ku?e sazidani su, prezi?ivani i dozi?ivani u raznim dobima prošloga, a možda i pretprošloga veka. Sa moga crteža mo?i ?e se o?itati ne samo istorija ku?e ve? i ponešto iz istorije gra?evinarstva vojvo?anskih krajeva.

Nastariji deo imanja je ona jednospratna zgrada. Njene prizemne prostorije ozna?ene su u mom crtežu sa 1 do 8. Razlikuju se od svih ostalih time što su zasvo?ene komplikovanim sistemom svodova. Na masivne debele spoljne zidove prostorija 1 i 2 naslanja se skoro polukružni zidani svod, a na mestima gde se u uzdužnim zidovima pojavljuju vrata ili prozori jedan deo tog svoda zamenjen je popre?nim manjim svodovima, takozvanim „štihkapama“ (Stichkappe). Simetrije radi, takovi popre?ni svodovi smešteni su i na suprotnoj strani glavnoga svoda, i onde gde ne bi psotojala njihova potreba. Kod prostorija 3 i 4 obrnut je slu?aj. Tu se glavni svod oslanja na pregradne, opet vrlo debele zidove, a nad vratima tih zidova smeštene su „štihkape“. Time je dobiven, doduše komplikovan, ali arhitektonski vrlo upe?atljiv, skoro monumentalan, sklop svodova. Te svodove zidali su neki od starih, davno izumrlih majstora – neimara, možda koji od onih koji su zidali daljsku crkvu.

Tlorct rodne ku?e - kliknite za uve?ani prikaz

Prvi sprat te stare zgrade, predo?en na priloženoj manjoj slici, prezidan je godine 1868. Do prezi?ivanja, došlo je zbog toga da bi se drveni doksat toga sprata zamenio zidom. Sobe tog gornjeg sprata su, zbog svojih zidova koji su tanji i viši od od zidova prizemlja, ve?e i prostranije od soba donjeg sprata, zbog svojih ravnih tavanica izgledaju i modernije. No ipak se bolje živelo u donjem stanu. Tu je vladala preko cele zime ugodna stalna toplota, a preko leta divna hladovina. Njegovi stoletni svodovi izazivahu, ve? samim svojim oblikom, ugodan ose?aj sigurnosti i zašti?enosti.

Legenda tlocrta ku?e

Ostali delovi ku?e mla?eg su doba. Svoj definitivni oblik dobiše tek sedamdesetih godina prošloga stole?a (19. – nap. prir.). U to doba moj otac bio je razvio u ve?oj meri svoju poljoprivrednu delatnost. Za njegovo vinogradarstvo bio mu je potreban dublji i prostraniji podrum no onaj što se nalazio pod starom zgradom. Zato je celu sporednu zgradu sa ulice prezidao, a ispod njenih prostorija, ozna?enih u priloženom planu sa 5 do 15, položio zasvo?en podrum, dug preko dvadeset metara. U to doba podignute su ili prezidane i ostale gospodarstvene zgrade oko avlije, a ona patosana ciglom i spojena Dunavom podzemno položenim odvodnim kanalom.
Svoju gra?evinsku delatnost završio je moj otac i, u neku ruku, krunisao podizanjem baštenskog paviljona, ozna?enog u priloženom planu sa 30…Taj paviljon bio mi je vršnjak, jer je sazidan iste godine kada sam se rodio. Iste godine posa?ena su i ona stabla koja su u priloženom planu shematski nazna?ena, a me?u njima i ona dva bora koja su me svojim rastom desetostruko nadmašila. Sva ta drveta su se za vreme moga uzrasta razgranala toliko da su našu „malu bašticu“ prekrilila svojim zelenim krošnjama u ?ijem su se hladu rascvetale ruže, ljiljani, tuberoze i drugo cve?e. Svaki došljak koji nam je prvi put došao u posetu, posle prvog utiska što je na njega u?inila skromna spoljašnost zgrade, bio je ugodno iznena?en kada se našao u toj senovitoj i mirisnoj baštici. No, najve?e iznena?enje bilo je za svakoga kada smo ga kroz tu bašticu i kroz veliku baštu, koja nije mogla da stane na priloženi plan, odveli do njenog kraja. Tu je pred sobom video silni Dunav.

… Taj silni Dunav zapljuskivao je svojim talasima i postepeno nagrizao naše imanje, ali ga nije nikada preplavljivao, jer je desna obala Dunava, na kojoj se nalazi Dalj, viša od leve obale, a i cele ba?ke ravnice.
/Uspomene, doživljaji i saznanja, S?NU, Beograd, 1979., str. 39 – 43./
….Kada je pala no?, a na nebu se pojavile zvezde u onom bezbroju koji se vi?a samo u slobodoj prirodi, Dunav je izgledao lepši, tajanstveniji i veli?anstveniji no preko dana. ? kada ga obli mese?ina, bio je ?aroban. Bilo je uživanje sedeti u našoj bašti, posmatrati njegove srebrne talaš?i?e i slušati njihov šum. S one strane njegove mešala se sa tim šumom pesma hora bezbrojnih peva?a. To su bile žabe koje su se od pamtiveka kotile u baricama Daljskog rita što ih je ostavljao Dunav iza svake proletnje poplave. U ublaženom i oplemenjenom obliku ?uo se u našoj bašti ne samo taj hor ve? se u njemu razaznavao i glas pokojeg grlatog soliste, Šaljapina svoga roda. Rado sam slušao tu musziku. Ona je bila himna životu, prirodi i ve?nom ozvezdanom nebu nad našim glavama.
/Isto, str. 44./

ST?R? GOSPODSK? KU??

Tako sam, posle dovogodišnjeg odsustvovanja, ugledao opet zelene šalukatre moga o?inskoga doma, i u njegovu dvorištu primio ogromni klju? njegovih teških gvozdenih glavnih vrata…Njeh gornji sprat, sa svojih sedam soba, isti (je) onakav kakav je bio u mom detinjstvu. Tu je još ceo starinski nameštaj, fotelje sa koso zavaljenim naslonima, komode sa ispup?enim trbusima, stolovi sa podvijenim nogama; po zidovima vise još slike mojih roditelja i praroditelja i potamnela ikona Svetog ?or?a sa svojim srebrnim kandiocem.
?li u tim intimnim prostorijama ne stanuje niko više. Naši stari su pomrli, a mene i mog brata odveo poziv na drugu stranu. No, obojica volimo svoj o?inski dom toliko ljubomorno da ga nikom drugom ne dajemo ni na upotrebu, a sami ga pose?ujemo tek s vremena na vreme. To je stara gospodska ku?a koja je, blagodare?i svojim debelim zidovima, preturila ve? sto godina preko svoje glave. Ova je najviše stradala, nju opravljam i krpim pri svakoj svojoj poseti.

P?RK, VRT I DUN?V

Iza ku?e, pa do samog Dunava, pruža se, nekad lepo ure?en, a sada zapušten park i vrt, koji nije više ni jedno ni drugo. Istina, njegova stara stabla – sada su još ve?a i lepša nego što su nekad bila, ali u njihovu debelom hladu vode borbu korov i podivljalo džbunje sa poslednjim ostacima nekadašnje kulture. Kr?e?i sebi puta kroz taj šiprag, nailazim na još koju plemenitu ružu, lafrans ili maršalnil, i njihov otmeni duh vaskrsava u mojoj duši celo moje zlatno detinjsvo. Ko bi mislio da miris jedne ruže može sa?uvati u sebi hiljadu uspomena!?
Granica moga podivljalog parka je, kao što sam ve? rekao, sam Dunav. Njegovo ogledalo leži, doduše, i pri najve?em vodostaju, dobra tri stasa ispod mog zemljišta, ali to ga ne spre?ava da on ovo, i bez zuba, ne nagriza iz godine u godinu. Davno je ve? kako je izgrickalo onu tarabu koju su moji roditelji podigli duž njegove obale, da joj se mi, deca, ne bismo približavali. Odneo je i onaj drvored okruglih akacija, zasa?en na dva koraka pred tom tarabom; samo još jedno jedino stablo njegovo visi, pretureno, ali pridržavano za obalu svojim žilama, i kupa svoju krošnju u talasima koji ?e ga skoro progutati.
Tako mi Dunav odnosi, malo – pomalo, i poslednje ostatke moje o?evine. ?li ja se ne srdim na njega – a kako bih mogao! Koliko puta me je okupao i osvežio, koliko mi je mese?ina razmenio svojim talaš?i?ima u zlatne dukate, koliko sam snova prosanjao u ?amcu što ga je on ljuljuškao! Tamo u mome rodnom domu nemam nikoga više, Dunav je ostao još jedini prijatelj iz ranog detinjstva… Ina?e, zaista, nemam bližih poznanika ni u samom mestu, sa ?ijim sam se stanovništvom i u detinjstvu malo družio. ?li se ipak ne ose?am usamljen kod toliko milih predmeta koji me okružuju. Kada se ne šetam po vrtu ili ne pišem i ne ra?unam u njegovom paviljonu, ja hodam po sobama, posmatram stare portrete i slike, otvaram fioke komoda i vrata ormana, koja, odu?ena od toga, zavrište od iznena?enja. Svaki od tih ormana predstavlja po jedan mali familijarni arhiv.
(Kroz vasionu i vekove, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.,str. 127-130.)
(Zemlja) se i dalje kre?e i okre?e, pa evo,baš zbog toga, uzdigao se Mesec nad Dunavom. Blaga mese?ina obliva moj stari vrt, a u njegovu jorgovanu pevaju slavuji.
/Uspomene, doživljaji i saznanja, S?NU, Beograd, 1979., str 142./

EKONOMSKO DVORIŠTE

Da otpo?nemo naš obilazak sa onim delom imanja koji je služio poljopriredi. Po?imo kroz vratanca ove niske ograde, koja ga deli od vrta, u veliko dvorište. Njegova kaldrma od pe?ene cigle, koja ga pokriva po celoj njegovoj površini, preživela je ljudski vek. Još danas, posle šezdeset godina, razaznaju se na površini tih cigala inicijali imena mog oca i podse?aju me na njegovu ciglanu i njenog nadzornika Marka. Oko dvorišta nalaze se ?ardaci, ambari, magacini, štale, kacare, remize za kola i poljoprivredne sprave. Nekad pune, sada su te zgrade prazne. Tu smo, kao mala deca, najradije boravili, sakrivali se i igrali lopova i žandara ili od dvokolica, koje su se, ina?e, zaprezale pred plugove, sastavljali železni?ke vozove. Uve?e, kad su se naši ko?ijaši vra?ali sa poljskih poslova, smeli smo da ujzašimo umorne konje, sem dve kobile koje to nisu trpele, da projašimo oko dvorišta i ujašimo i u samu štalu, bez opasnosti da zaka?imo glavicom o ragastov njenih niskih vrata.
/Isto, str. 193 – 194./

U?IONIC?

Po?imo, da stvarnim uspomenama oživim to doba moga detinjstva, na gornji sprat naše zgrade za stanovanje. Tu, odmah, pored masivne hrastove balustrade stepeništa, stoje vrata koja vode u jednu duguljastu sobu, nazvanu biblioteka. U njoj stoje još dva stara ormana sa knjigama, jedan orman za spise, globus na kojem sam nekad u?io geografiju i ra?unaljka na kojoj sam vežbao. To je nekad bila naša u?ionica.
/Isto, str. 195./

GOSTI

…U o?inskom domu ostadoše samo naša majka, baba, i obe sestre sa svojom guvernantom. ?li za vreme školskih raspusta, ožive opet naša ku?a. Mi se vratismo i povedosmo sa sobom prvu partiju naših brati?a i vršnjaka. Svakoga leta dolažaše, na duži boravak, brat moga dede, stari pukovnik Dimitrije, sa svojom suprugom i sinom Jovanom koji je, iako je pripadao starijoj generaciji, bio samo devet godina stariji od mene. U isto doba dolazio nam je i stariji brat moga oca David, septemvir, sa svojom suprugom. Jednog milog gosta mal’ne zaboravih: jedno malo konj?e sa duga?kom grivom koje nam je ujka Vasa slao svakog leta na jahanje.
Valjalo je sve te goste udobno smestiti. To je bilo, blagodare?i prostranstvu naše ku?e, mogu?e. Ceo gornji sprat njen stavljen je gostima na raspoloženje. Ono malo sop?e pored biblioteke, bilo je preno?ište za samce, ovaj veliki salon sa ?etiri prozora za goste koji su dolazili na obdanicu; ova plava soba, za porodicu pukovnika, a ova žuta, za porodicu septemvira. I ova guvernantina soba mogla je da primi još jednog ženskog gosta. Mi, doma?ini, stanovali smo uvek ugodno u prizemlju, jer su njegove sobe, zasvo?ene, a debelih zidova, bile zimi tople, a leti hladovite.
Ono malo sop?e gornjeg sprata imalo je svoj naro?iti zna?aj. U njemu se nalaze, u šestospratnom rafu, još sada, neke retorte i razne ?udne sprave. To, je bio moj hemijski laboratorijum, a tu ima još i sada raznih lova?kih sprava. Moja lova?ka puška koju sam vrlo voleo zaplenjena je, za vreme svetskog rata, kao opasno oružje, u trenutku kada mene, kao državljanina Srbije, odvedoše u ropstvo i zavodoše me u spisak zarobljenika – beše li to neka naro?ita po?ast? – pod bojem jedan. To moje sop?e pretvarano je, svako leto, za vreme boravka gostiju, u njihovu zajedni?ku umivaonicu. Mesto mojih hemijskih sprava, smešten je u raf pribor za toaletu naših gostiju, a na ovaj duga?ki ?iviluk obešeni su ubrusi za njih. Moja baba ih je sve svaki dan menjala i prebrojavala. ?ko se desilo da ih je trebalo obesiti trinaest, ona je oka?ila brže-bolje, zbog nesre?nog broja, još i ?etrnaesti.

DORU??K I RU??K

Naš baštenski paviljon služio je kao trpezarija. Doru?ak je otpo?injao izjutra oko šest ?asova – satri pukovnik držao se vojni?kog, a moja baba doma?inskog reda – a trajao, u ugodnom razgovoru, do posle deset ?asova, kada sam se ja, kao poslednji, ovde pojavio. Ostali deo dopodneva proveden je u bašti ili na Dunavu. Tu je, neposredno ispod vrta, vezana lancem za obalu, plivala na svom splavu naša kupaonica sa dve kabine i dva svoja bazena za nepliva?e. Mi deca, upotrebljavali smo je samo za presvla?ionicu da sa njenog splava ili sa njenog krova sko?imo u talase Dunava.
Za ru?ak se sedalo oko jedan. Sve što je za nj bilo potrebno, davalo je naše imanje: bašta sav zeleniš, od prosta?kog luka pa do gospodskog karfiola i špargla, vo?njak, najlepše vo?e, kokošarnik svu perad, kravara sve mle?ne proizvode, a podrum fina daljska vina. Ribe, ulovljene u Dunavu, dolazile su, neposredno odande, pravo na vatru.
Najteže je bilo s pija?om vodom: bunarska nije valjala, a dunavska je bila toliko zamu?ena da se morala cediti kroz filter, obrazovan od velikog ?upa i šljunka. Naposletku je i to pitanje sre?no rešeno: svakodnevno je dovoženo bure izvorske vode iz daljskog atara. Za hla?enje vode i vina postaralo se zimi, smeštaju?i tridesetak kola dunavskog leda u lednjak, duboku jamu prekrivenu kolibom, a podignutu u bašti, u debelom hladu.
Posle ru?ka povukli su se stariji na odmor, a mla?i su otišli na kuglanu iza ?ardaka ili su se vežbali za ve?ernju predstavu.
Pred ve?e vožnja kolima u polja i vinograde ili ?amcem po Dunavu. Posle ve?ere igranka, koncerat ili pozorišna predstava u paviljonu, sve u režiji pukovnikovog sina Jovana, kasnijeg diplomate, virtuoza na violini i klaviru i stru?njaka za sva pitanja umetnosti.

BERB? VINOGR?D?

Tako su prohujali letnji dani kao kratak san. Krajem septembra održana je berba naših vinograda. Njen svršetak bio je ubek sve?an. Doveden je gajdaš, a bera?ice su se bolje obukle i doterale. Od ovih je odabrano dvanaest najkitnjastijih, koje ?e da nose, u sve?anoj povorci, najlepše plodove vinograda, evenke, spletene od probranog plemenitog grož?a. Kad su poslednja kola, sa svojim tovarom muljanog grož?a, ostavila vionograd, tj. kada je berba bila stvarno dovršena, obrazovana je povorka bera?a: na ?elu gajdaš, za njim devojke sa evenkama, iza ovih ostali bera?i, a na kraju naše vinogradžije. Uz svirku i pevanje krenula je ta povorka u Dalj, dokle je trebalo više od sat hoda.
Mi doma?ini i naši gosti, krenusmo docnije. Ceo naš vozni park morao je biti mobilisan: i teške karuce sa kravom i one lake, mala putni?ka kola i ona kojima gospodar upravlja. Potrpasmo se u njih kako smo znali i krenusmo ku?i. Kada stigosmo onamo, bera?i ve? ispunili dvorište, a iz podruma je izvaljano bure vina da se isprazni do dna. Gajdaš je zasvirao, a kolo povedeno.
Iza berbe razi?oše se, i gosti i sinovi doma, na sve ?etiri strane.
/Isto, str. 198-201./

SMRT BRATA VOJE

?etvrtog februara 1909. godine preminu moj brat Voja u Dubrovniku, gde je…provodio zimske mesece. Majka otputova s bratom Bogdanom u Dubrovnik da odande prenesu telo pokojnika u Dalj, a ja krenuh, posle skoro besprekidnog ?etvorogodišnjeg odsustvovanja, u svoj oja?eni o?inski dom. Kada ga sagledah, srce mi se steže, ose?aju?i da ?e uskoro sasvim opusteti. Ni ja ni moj brat Bogdan ne?emo biti u stanju da ga od toga spasemo. Mene je moj poziv odveo na drugu stranu, a Bogdan završavaše u ono doba svoje studije, pa ?e i njega profesorski poziv baciti daleko od našeg rodnog doma. Prva dužnost koja me u dalju do?eka bila je da, pre no što smrtni ostaci našeg Voje stignu onamo, proširim našu porodi?nu grobnicu napunjenu dupkom našim starim pokojnicima. Dom se obrvavao, a grobnica se dozi?ivala.
/M. Milankovi?, Izabrana dela; Uspomene , doživljaji i saznanja, str. 397., Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997. /

MIKA ?LAS U?I DA PLIVA NA DUNAVU KRAJ DALJA

Dolaskom u Beograd vratio sam se u krilo svoga naroda i svoje porodice. Svakoga dana ose?ao sam to sve jasnije, no u punoj meri kada po završetku školske godine do?oh u Dalj da onde provedem veliki školski raspust. Majka me zagrli kao da sam se vratio sa daleka puta; svi mi se obradovaše, a naši psi Bob i Cezar izbezumiše se od radosti. Stari naš dom ožive i podmladi me. U njemu se okupi sva naša porodica i rodbina. Onamo do?oše da provedu letnji odmor moja sestra Milena, njen muž, i moj brat Bogdan, koji je u me?uvremenu svršio svoje studije, položio doktorat i dobio nameštenje u profesora realke u Zemunu. Onde se okupiše i naši ro?aci iz Oseka i Beograda, a onde me poseti sa svojom majkom i moj novi drug Mihailo Petrovi?. Došao je meni u školu.
Naš Mika ?las, kako su ga svi zvali, neustrašiv ribar koji je svoj život proveo na Savi i Dunavu, i morskom la?om, a izme?u oba pola Zemljina, prokrstario ?tlantski i Indiski Okean, nije umeo da pliva i zato se jedanaest puta davio u Savi i Dunavu, i uvek se jedva spasao. Zato ga pozvah da mi do?e u Dalj da ga nau?im plivanju, a on se rado odazva mom pozivu. U Dalju je bilo sve pripremljeno za Mikin kurs plivanja: lep nov ?amac, sagra?en u Vukovaru, plivao je, lancem privezan uz obalu, ispod naše bašte. Njime sam sa bratom Bogdanom svakodnevno krstario po Dunavu, kupao se u njegovim talasima i sun?ao se na njegovim sprudovima. Na takav jedan lep ?ist sprud, koji se blagim nagibom spuštao u reku, odvedoh svoga ?aka da ga nau?im veštini plivanja. Mika u?e hrabro u vodu, ali samo do kolena, ja kleknuh u vodu, ispružih levu ruku i rekoh mu da legne preko nje. On pokaza, iako zabrinuta lica, nameru da me posluša, no ?im okvasi trbuh i grudi, pobeže glavom bez obzira. Sav moj trud da ga vratim u reku ostade bezuspešan. Obrukasmo se obojica: ja, kao u?itelj; a on, kao ?ak. Sva sre?a što je Miki daljska ružica prijala bolje od dunavske vode, a naši izleti u Daljsku Planinu i u Osek zanimaše ga više no pravila plivanja, te nam taj njegov boravak u Dalju ostade obojici u lepoj uspomeni.
/Isto, str. 421./

OPROŠT?J S O?INSKIM DOMOM

Iluzija može imati slast najlepše stvarnosti, pa i više, jer stvarnost ima uvek svojih gor?ina…Zato bežim rado od sveta i tražim uto?išta u samo?i i snovima. To me i dovede ovamo u Dalj.
?li sam ovo moje prebivalište zatekao u žalosnom stanju. Dunav, pritešnjen na drugoj svojoj obali novim nasipom, kida u svome besu nemilosrdno moj vrt. Kapije, tarabe i šalukatre moga o?inskog doma, pa i lepi paviljon, trunu, napušteni i neodržavani. Krov opustele ku?e prokišnjava u tajnosti, a niko to ne prime?uje dogod ja ne do?em i ne vidim šta se dogodilo. Onda moram da menjam rogljeve, oluke i cele delove krova. Održavanje mog o?inskog doma prekora?uje moje prihode, mora?u ga prodati.
To sam danas uvideo i odlu?io. No, pre izvršenja ove odluke, hteo sam da se o tome posavetujem i sa mojim starima. Zato sam posetio i njihove grobove, i, pognute glave, došanuo im da sam, traže?i istinu, potrošio sve zemaljsko blago koje su oni stekli i meni ga ostavili. Zamolio sam ih da mi to oproste i uvaže kao olakšavaju?u okolnost da sam im ime o?uvao ?isto i podigao mu, svojim delima, trajniji spomenik no što su oni kameni koji stoje na njihovim grobovima. Moji stari su me saslušali i dali mi, bez prekora, svoj pristanak i blagoslov; nikome više nemam da odgovaram.
Sada sedim, možda posledlji put, u paviljonu moga vrta i pišem ove redove…Imetak može imati razli?ite oblike, pa ne mora uvek biti materijalan, nego sme da bude i duhovni. ?ko dozvolite i taj njegov oblik, onda, i kao besku?nik, ne?u biti sirotinja.
Vi ste sigurno ?uli za ona imanja feudalnog plemstva koja su se zvala fideicommissum perpetuum, imanja koja su bila neodvojno vlasništvo porodice za ve?na vremena. Njih, verovatno, više i nema, sem ako se taj pojam ne primeni na duhovnu svojinu. Nju, zaista, smatram za svoj feudalni posed. Njega ne mogu otu?iti, sve kada bih to i hteo. Zato ne mogu osiromašiti.
367 -369.

POSLEDNjE POGL?VLJE O O?INSKOM DOMU

La?a pro?e pored onog mesta obale na kojem se nalazio moj o?inski dom. Sagledah mu samo visoki krov jer su ga ostalog zakrili borovi našeg vrta porasli za minulih pet godina. Obradovah se kad ih videh u nesmetanom porastu, ali se rastužih pri pomisli da je taj naš o?inski dom opusteo. U njemu je posle smrti naše majke ostala jedino sestra Vida. Sa svojim slabim živcima nije bila u stanju da pored tuge podnosi i samotinju, ve? se preselila u Osek. Naš dom ostade nenaseljen, a njegova ulazna gvozdena vrata zabravljena.
U tom stanju ga zatekoh kada prvom prilikom po?oh iz Beograda u Dalj da posetim i oslobodim korova grobove svojih roditelja i bra?e. Onda uvideh da se moram pobrinuti i za dom živih.
U jesen 1920. po?oh sa ženom i sinom u Dalj da naš o?inski dom probudimo iz petogodišnjeg sna. Otklju?asmo njegova ulazna vrata i u?osmo unutra. U?ini mi se da sam kro?io dvadeset godina unatrag. U stanu je stajao celokupan njegov starinski nameštaj na svom starom mestu, raspore?en kao u doba kada smo tu živeli u neokrnjenoj sre?noj zajednici.
Radoznalim pogledom posmatrao je moj sin?i? sve što se u stanu nalazilo, fotelje sa koso zavaljenim naslonom, komode sa ispup?enim trbuhom, stolove sa podvijenim nogama, portrete mojih roditelja i praroditelja, Isajlovi?evu ikonu svetog ?or?a sa njenim srebrnim kandiocem.
…Naša mala bašta kojoj su nekad, u njenim rundelama, cvetale ruže i drugo plemenito cve?e, izmenila je svoj nekadanji izgled. Otmene ruže, nenegovane, a zimi nezašti?avane od mraza, i drugo iz inostranstva uvezeno cve?e, podleglo je doma?em življu koji se na svom dedovskom tlu mogao održati i razvijati bez tu?e pomo?i. Ta nova generacija nosila je, mesto bivših stranih imena hortenzija, tuberoza, lafransa, maršalnika, – ?ista srpska imena, lepe Kate, lepog ?oveka i smrdljevka. I doma?e džbunje i drvlje, šimšir, jorgovan, bagrem, jela, bor, neometano je raslo i razgranjavalo se i okruživalo naš baštenski paviljon.
Obradovah se kada ga videh i pristupih mu bliže. Izgledao je, još uvek, odli?no i o?uvao svoj mladala?ki izgled kao i ja, njegov vršnjak. Odabrana gra?a od koje je bio na?injen, zašti?en dobrom masnom bojom, i betonski patos ostali su neošte?eni; jedino njegov limeni krov zahtevao je pokoju zakrpu. I njegov veliki okrugli sto, izra?unat za dvanaest osoba, stajao je na svojim ?vrstim nogama. Toga dana seli smo za taj sto samo nas troje, ali se ne osetismo usamljeni. U krošnjama stabala koja su okruživalanaš paviljon naselili se mnoštvo ptica. Naša osamljena baštica bila je za njih pravi raj gde su mogle bezbrižno živeti…
…Iz dvorišta po?oh u našu veliku baštu, koja je nekada, sa svojim drvoredima, vo?kama i lejama, bila mešavina parka, vo?njaka i rasadnika zelja. ?im stupih u nj, primetih da je njegova glavna aleja koja je vodila iz male bašte pravo ka Dunavu prestala da to bude: od nje su ostala samo dva kestenova stabla. Bujno razgranati, li?ila su preostalim kulama razorena grada. Oko njih vladala je pustoš, vo?ke se sasušile, a leje zamenio korov i osvojio ceo prostor, sve do Dunava. Nekada je tu, duž obale reke, bio zasa?en lep drvored bagremova ?ije su krošnje, skresavane svake godine, imale loptast oblik. I taj drvored je nestao, odneo ga Dunav koji je, iz godine u godinu, nagrizao naše imanje. No iz korenova tih stabala i njihova semenja izniknuli us izdanci, zamenili drvored gustim šipragom i njime oivi?ili našu baštu prema Dunavu.
Približih se toj živoj ogradi i preko nje ugledah ve?nu silnu reku. Tu ispod mojh nogu, tekla je svojim dostojanstvenim tokom, ne brinu?i se za svetske doga?aje i ljudske nevolje. Moj vidik obuhvatio je i ba?ku ravnicu sa njenim zelenim vrbacima. Na Dunavu, nedaleko od obale, sagledah dva velika ?amca. Sa njih su vešti alasi, potomci nekadanjih tradicionalnih ribarskih porodica, izvla?ili svoju veliku mrežu spuštenu izme?u ?amaca u vodu. Njihovi napregnuti miši?i pokazivali su da je puna ribe. I moj sin?i? posmatrao je sa uživanjem i pažnjom taj prizor, a u meni se razbudiše uspomene moga detinjstva. Obradovao sam se što sam opet video svoj stari Dunav i bio svestan da mi ga, sa mesta na kojem stojim, niko ne može preoteti. On je, ustvari sastavni deo moga imanja i daje mu njegovu staru lepotu, pored sve pustoši koja je na njemu zavladala.
…Videh da krov ku?e prokisava na nekoliko raznih mesta. Ostareo i istrunuo! Treba ga zameniti novim…Opravka i ure?enje ku?e zahtevaju mnogo truda i troška. To nas uplaši, no uverismo se da drugog izlaza nema. Našem stanu potebna je hitna pomo?; nastupila je jesen, zima ?e ga sasvim upropastiti.
Idu?eg dana pristupismo izvršenju te namere…Prikupih zidare i dun?ere, a Tinka žensku poslugu, a nabavih i potrebni gra?evinski materijal. Za mesec dana ku?a bi opravljena i pokrivena novim krovom, imanje zatarabljeno, korov iskr?en, a šiprag na obali Dunava sakresan.
U unutrašnjosti ku?e vladala je uzorna ?isto?a. Tinka ju je pretresla od podruma do tavana, istresla i sredila do najsitnijeg predmeta unutrašnjosti svakog ormana, komode i sanduka. ? njih je bilo mnogo, krcatih odelom, opremom, rubljem, dokumentima i najraznoli?nijim predmetima. ?ega se tu nije nakupilo za vreme triju genaracija! Od dedove burmutice do unu?etove igra?kice. Bilo je tu iznena?enja za nas sve troje: za Tinku staromodnih šalova i vezova, za Vaska de?ijih igra?aka, de?a?kog oružja i prave vojne opreme, za mene celokupni porodi?ni arhiv, ?uvan u gvozdenoj kasi ili rasturen po fiokama komoda i stolova i sanducima tavana. Prikupio sam ga, sredio i pregledao; obuhvatio je razmak od sto godina. Sredio sam i našu biblioteku; njene najdragocenije knjige, prva izdanja naše novoveke književnosti, na?oh zaba?ene na tavanu.
Zabeleo se ve? prvi mraz kada završismo svoje poslove. Tinka pojuri u Beograd da istrese i spremi naš tamošnji stan odakle smo otsustvovali ?etiri meseca. Tri dana docnije zabravih sva vrata svog o?inskog doma i po?oh sa sinom u Beograd.
Pro?oše skoro dve godine kada, jula meseca 1922, do?osmo opet u Dalj. Za sve to vreme nije niko ulazio u naš dom, sem prašine koja je ponovo prekrilila njegove podove, zidove u nameštaj. Tinka ponovo zasu?e rukave da ga istrese, a meni pade u dužnost da na njemu izvršim neke manje opravke i okrpim tarabe. Iskr?ismo još korov u baštama, i za nekoliko dana bilo je sve u svome redu…
Ipak nam za vreme tog našeg boravka u Dalju do?oše mili gosti za nekoliko dana boravka. To su bile moje kolege, profesori beogradskog Univerziteta Pavle Popovi? i Tihomir ?or?evi?, dva prisna prijatelja.
Idu?e, 1923. godine nismo išli u Dalj. Duže odsustvovanje iz Beograda nije mi dozvolilo pitanje reforme našeg kalendara…
Zato po?osmo u Dalj tek 1924. godine da onde proslavimo našu slavu, a moja porodica provede mesec dva dana. No taj naš boravak bio je zagor?an Vaskovom bolesti…
Ta iskustva opredeliše nas da pri našim idu?im letovanjima našu slavonsku ravnicu zamenimo austriskim bregovima. No pobrinusmo se da naš,o?inski dom ne ostane napušten i zapuštem. Moj brat Bogdan, koji se oženio 1917, živeo je u Sarajevu kao profesor gimnazije. Kada su mu njegove dve ?er?ice porasle, provodio je sve svoje letnje raspuste u Dalju.
Tako je naš o?inski dom ponovo živeo, a mi odilazili onamo na kra?e boravke. Godine 1927. sazidao sam i namestio svoju ku?u u profesorskoj koloniji Beograda. Zaželeh se da u tom svom domu imam i koju uspomenu iz Dalja, a isto tako i Bogdan u svome sarajevskom domu. U Dalju je bilo dva salonska nameštaja koji su onde bili izlišni i suvišni. Podelismo ih me?u sobom. Isto tako i portrete naših predaka; ja uzeh starije, a Bogdan mla?e. To je bilo sve što iz svoga o?inskog doma spasosmo od propasti.

NEKROLOG

Kada sam se 1909. godine preselio u Beograd i postao vanredni profesor Filozofskog fakulteta tamošnjeg Univerziteta, ja sam sve školske raspuste provodio u Dalju. Onde me je zatekao i Prvi svetski rat i odveo u ropstvo. No kada sam se iz njega vratio retko sam odlazio u Dalj…Ti boravci (po doma?im i stranim ljetovalištima i banjama – prim. prir.) otu?iše me od mog o?inskog doma u Dalju. No onde je moj brat Bogdan sa svojom porodicom provodio letnje raspuste i održavao ga u redu. Tek godine 1937. odoh sa svojom suprugom u Dalj. Tada se Bogdanova starija ?erka udavala i ven?avala u staroj daljskoj crkvi. Tom prilikom okupila se sva naša rodbina u Dalju, Milankovi?i i Mua?evi?i. To je bio poslednji, veseli, skup naših dveju porodica jer ubrzo iza toga otpo?e i Drugi svetski rat sa svim njegovim nevoljama. Prilikom tog poslednjeg boravka u našem domu zatekao sam ga u dobro o?uvanom stanju. U njegovih jedanaest prostorija za stanovanje stajao je još njegov stari nameštaj sa svim njegovim priborom. Tako smo u njemu mogli smestiti sve svadbene goste i po?astiti ih po starom svadbenom obi?aju.
I prostrana ku?ica našeg doma koja se prostirala do samog Dunava bila je, možda, još lepša no pre. Naš stari baštenski paviljon, dobro o?uvan, stajao je tu u svoj svojoj lepoti, a stabla koja su g okruživala dobila su, u toku godina, veli?anstven uzrast. Isto je to bilo i sa preostalim stablima velike bašte. Kroz nju se stizalo do obale Dunava. Tu, neposredno iznad talasa te bujne reke, otvarao se na njenu drugu obalu i na ba?ku ravnicu izgled kojemu je retko na?i ravna.
Za vreme tog svog boravka u o?inskom domu pregledah sve njegove ormane, komode, ostave, sanduke i uverih se da su svi dokumenti našeg porodi?nog arhiva i razne druge uspomene iz davnih dana na okupu. Nisam hteo da išta od toga ponesem u Beograd jer sam želeo da poslednje dane svog života proživim u svome rodnom domu, a mene da sahrane u našoj velikoj grobnici pored mojih roditelja i preminule bra?e.
No u životu ne vredi praviti odluke za daleku budu?nost jr ne znamo ni šta nam nosi sutrašnjica. To se pokazalo i sa tim mojim namerama. Jer kada Nemci, aprila 1941. osvojiše Beograd, izgubih svaku vezu sa svojim rodnim mestom. Tek, malo po malo, doznadoh šta se onde, u Paveli?evoj Hrvatskoj, strašno dogodilo. O tome najžalosnijem dobu naše narodne istorije bolje je ne govoriti. No potrebno je da saopštim šta se dogodilo sa mojim rodnim domom, a prema pouzdanim izveštajima daljskih meštana.
?prila meseca 1941, posle kapitulacije naše vojske, u?oše nema?ke vojne jedinice i u Dalj. Vlast je preuzeo tamošnji ustaški tabor i onde konfiskovao sve objekte i novac srpskih kulturnih i prosvetnih ustanova. Moj o?inski dom nije konfiskovan, ve? okupiran jer su u nj smestila „Nema?ka narodna skupina“ – „Deutsche Volksgruppe“ – i od njega stvorila svoj dom – „Deutsches Heim“. Ti daljski Nemci štedeli su moj dom, a njegov nameštaj nisu oštetili ni razneli, ve? ga sav, kakav se zatekao, smestili u jednu sobu i ?uvali pod klju?em. ? oku?nica doma, bašta sa lepim paviljonom i sva stabla njena, ostala je neošte?ena. To stanje održavano je do oktobra meseca 1944.
Pred nadiranjem naše oslobodila?ke vojske, svi daljski Nemci, kao ve?ina Nemaca u Jugoslaviji, iselili su se u Nema?ku, a u moj dom uselio se jedan odred nema?ke vojske koji je održavao redu u selu i štitio povla?enje nema?ke balkanske vojske. Tada se pojaviše sa one strane Dunava odredi naše oslobodila?ke vojske, 8. Vojvo?anska brigada, i po?eše da baca?ima uznemiruju Nemce koji su se još u Dalju nalazili. Ti Nemci, da bi spre?ili prilaz neprijatelja preko reke, iskopaše u našem vrtu, a neposredno uz obalu Dunava, duboke strelja?ke rovove iz kojih su mogli Dunav držati po puš?anom vatrom.U tim me?usobnim borbama naš dom je dosta nastradao, no ne znam u kojoj meri. Znam samo ovo. Kada se Nemci povukoše iz Dalja, naš dom je bio oplja?kana ruševina. Sva njegova unutrašnjost je raznesena u tolikoj meri da onde ne ostade ništa od njegova nameštaja, ni krevetnina, ni ostalo rublje, ni posu?e, a od biblioteke i arhiva ne ostade ni listi?. Sa zgrade su poskidana i raznesena prozorska krila, a od krova razgrabljene njihove grede.
Po oslobo?enju Dalja, 13. aprila 1945, smešteni su u te ruševine našeg doma nema?ki bojni zarobljenici koji se zatekoše u selu i okolici, a po njihovom odlasku useliše se u nj naše traktoriste. Tom prilikom ku?a je donekle opravljena, no da bi se traktorima omogu?io ulaz u obe bašte, oborena je ograda koja ih je delila od ulice. I sva ta stabla koja se onde zatekoše moradoše ustupiti mesto traktorima. Naš lepi baštenski paviljon zbrisan je sa lica zemlje; kada i ?ijom rukom, nisam mogao da doznam.
Dugo sam se lomio šta da u?inim sa mojim domom. On je, prema onome što sam o njemu doznao, bio toliko ošte?en da moja materijalna sredstva nisu bila dovoljna da ga dovedu u njegovo bivše stanje. Ipak odlu?ih da se raspitam u kakvom se stanju nalazi ta gra?evina. Zamolih svog ro?aka Stojana Mua?evi?a da me o tome izvesti. Od njega dobih ovo obaveštenje. Na njegovo pitanje šta je sa mojim domom i ko u njemu stanuje, Narodni odbor op?ine Dalj mu je odgovorio da se u … dom uselila narodna milicija, a da se on ne može povratiti vlasniku jer da je istu ku?u, a dozvolom od vlasnika uživao Kulturbund pa se stoga smatra da nemam prava na povratak te ku?e.
Ovakvo obrazloženje oduzimanja vlasništva moje ku?e me je vrlo iznenadilo, a i ogor?ilo. Nemci nisu ni od koga tražili dozvole za svoje postupke u okupiranim oblastima. To saopštih svome bivšem ?aku Božidaru Maslari?u, potpredsedniku vlade Narodne republike Hrvatske. Na njegovu intervenciju priznato je meni, mom bratu Bogdanu i našoj sestri Vidi vlasništvo nad tim domom, a Narodni odbor kotara Osijek otkupio ga od nas za sumu od 650 hiljada dinara.
15. jula 1954. otputovah u Osek da potpišem kupoprodajni ugovor o prodaji našeg doma u Dalju i primim ugovornu sumu na nj. Na povratku odande svratih u Dalj da se oprostim za navek sa svojim rodnim domom. Na?oh ga u ovom stanju glavni deo njegov, ku?a za stanovanje bila je opravljena. Njeni debeli zidovi i svodovi, stari više od stotinu leta, preživeli su sve bure tog doba. U ku?u se uselila narodna milicija koja me je ljubazno do?ekala. U razgovoru sa njom prošetah se kroz sve sobe njihove nastanbe. Razume se da su izgledale sasvim druk?ije no nekada. Onda se prošetah kroz malu i veliku baštu, lišene njihovih nekadanjih stabala i cve?a, i zaustavih se na obali Dunava. Tu neposredno uz nju, stajali su, nezatrpani, rovovi što su ih Nemci bili iskopali da bi spre?ili prelaz naše oslobodila?ke vojske preko reke. Od svega što se nekada nalazilo u mome domu ne ostade ništa. ?li se sa obale Dunava otvarao još uvek onaj nesravnjivi izgled na reku i njenu drugu obalu.
Oprostih se sa svim tim uspomenama i svedo?anstvima minulih dana. Kada stupih na ulicu, upozoriše me moji pratioci na jednu kamenu plo?u pri?vrš?enu na uli?nom zidu ku?e. Na njoj su uklesane re?i da sam se rodio u toj ku?i.
Bacih još jedan, poslednji, pogled na svoj o?inski dom i sedoh u auto, kojim sam se dovezao, da se vratim u Beograd. Tada mi se nametnuše ove misli. Svojina može biti pravna i duhovna. U ovom dobu u kojem živimo, pravna, privatna svojina gubi svoj nekadašnji zna?aj da bi postala svojinom opšte zajednice. To se dogodilo i sa mojom ku?om, ali ona nije prestala da i dalje bude mojom duhovnom svojinom. Ona kamena plo?a, uzidana na njoj, tapija je te svojine.
Moj put iz Dalja u Beograd vodio me pored daljskog pravoslavnog groblja. Onde se zaustavih da posetim grobove svoje rodbine. Tri kamena spomenika i dve kamene plo?e obeležavaju ih. Na njima su uklesana imena svih tih pokojnika. ?li te grobove niko više ne obilazi. Prekrili?e ih korov, a te stubove i plo?e razori?e vreme ili ljudska ruka. No i onda kada se to bude dogodilo, uspomena na sve te pokojnike tinja?e u mojim spsisima kao kandilce koje se ne gasi.
/Isto, str. 777 – 779./

DRUGI O KU?I

Stara i ruševna, bliska nam a daleka, tajanstvena, bila je uo?i Drugog svetskog rata zamandaljena, njeno dvorište s parkom koji se prostirao do same obale ogra?eno bedemom, nepristupa?no. Tek je Rat otvorio vrata Stare ku?e i za vreme Endehazije u nju se uselio Kulturbund, a u dvorišnom parku i srpska školska deca ?iji su roditelji prešli u rimokatroli?ku veru – bilo u samom Dalju, bilo u nekom logoru odakle su se onda vratili – mogli su da s u?iteljem „rade tjelesne vježbe“…
Neposredno posle rata „po oslobo?enju od okupatora i doma?ih izdajnika“, u ku?u Milankovi?a uselila se traktorska stanica Zemljoradni?ke zadruge „Božidar Maslari?“: ispražnjena je soba u kojoj je Kulturbund smestio sve što se smatralo vrednim u celoj ku?i – nameštaj, slike, knjige, ?emu se „po oslobo?enju“ izgubio svaki trag; oslobo?en je i prostor za traktore – srušen je paviljon u parku, pose?eno drve?e; ostao je nekim ?udom u životu jedan jedini stari bor; on i danas stoji kao usamljeni zeleni podsetnik na „crveno i crno“ starog i novog vremena…; njegova krošnja bacala je senku i na Narodnu miliciju koja je svoju stanicu, iselivši traktorsku, ovde smestila…Kad je Milicija dobila novu zgradu, Stara ku?a, i odranije prepuštena zubu vremena, a sad napuštena od svih zvani?nih stanovnika, postala je uto?ište besku?nika, ljudi i pasa lutalica – nezbrinutih, socijalnih i ostalih slu?ajeva. Jedini zvani?ni akt iz tog vremena koji se ticao Stare ku?e bio je pisani odgovor ose?kih vlasti – reakcija na zahteve Daljaca, upu?enih u život i stvaralaštvo Milutina Milankovi?a; u tom odgovoru se navodi: doti?na ku?a, budu?i da nema povijesnih niti umjetni?kih zna?ajki ne može se smatrati objektom koji treba obnavljati, a k tomu, za njen možebitni popravak nedostaje sredstava, te jedino što bi došlo u obzir jeste da se, kada do?u bolja vremena, na istom mjestu izgradi nešto novo i korisno, itd.
(?or?e Oci?, Zapis o astronomu (Otkrivanje Milankovi?a) u: Stvaralaštvo Milutina Milankovi?a, S?NU, Beograd, 209., stgr. 411-412.)

Kroz zapise o ku?i, Milankovi? opisuje svu složenost ku?e kao središta, i to kroz pisanje od odnosima tame i svetla, težine i lako?e, starine i modernosti, zatvorenosti i otvorenosti i kontrastima izme?u teških zasvedenih odaja i visokih tihih soba na spratu. Pišu?i o daljskoj ku?i, on govori i o finim prostornim odnosima unutrašnjeg i spoljnjeg prostora ku?e i bašte, o ose?aju sigurnosti i zašti?enosti pod svodovima prizemlja, kontemplativnom prostoru sprata i sanjala?kom prostoru baštenskog paviljona i bašte otvorene ka Dunavu… (Za) Milankovi?a ku?a je i pozornica drame porodi?nog života, ona je mesto u kojem se ljudi ra?aju, žive i umiru.
(LJiljana Blagojevi?, Zapisi Milutina Milankovi?a o ku?ama i gradovima u: Stvaralaštvo Milutina Milankovi?a, S?NU, Beograd, 209., str. 163.)

…Slika Dunava koji otkida komad po komad zemlje bila (mu je) toliko važna. I on je verovatno zbog toga ceo život tragao za ne?im što je stalnije, što ostaje isto u svim menama i nije se mogao zadovoljiti ni uspešnim zanimanjima koja nisu mogla da mu ponude tu postojanost.
?leksandar Petrovi?, Ciklusi i zapisi (Opus solis Milutina Milankovi?a), S?NU, Beograd, 2009., str 31.)

Roditeljska ku?a je bila u?ionica bez zidova u kojoj se Milankovi? zagledao u obrise svoje li?nosti, upu?ivao se u temeljne vrednosti porodi?ne zajednice, upoznavao se, dokle je pogled u prošlost mogao da dopre, sa njenim usponima i padovima. Povesti zna?ajnih ?lanova, koje su prepri?avane u porodici, kao i dodir sa živim ro?acima bili su prvi, i, kasnije ?e se pokazati, više nego plodan izvor obrazovanja koji je zauvek odredio Milutina. Tu je stekao pogled na svet, izgradio moralni integritet, pronašao svoju veru, u?vrstio odnos prema znanju i našao ?vrsta uporišta sopstvenog identiteta.
/Isto, str. 31./