Родна кућа

С Миланковић се нисам срео током школовања, нити га се могло наћи у новинама, видети на ТВ, чути на радију ... Тај припадник универзитетске "математичке клике" који ће умрети "непоправљив", не прихвативши дијалектички материјализам, брижно је склоњен из видокруга пионира малених и златне младежи. Чак ни 1976. године, када су Американци, бушећи океанско дно, пронашли потврду његове теорије а часопис Сциенце (бр. 194) донео доказе о њеној тачности, након вишегодишњих истраживања у пројекту ЦЛИМАП, који су изнели Хејс, Имбри и Шеклтон у тексту "Варијације Земљине орбите - пејсмејкери ледених доба ", Миланковић се, изван најужих научних кругова, не спомиње.

Мој први сусрет са Миланковић десио се 1979. године, при обиљежавању стогодишњице његовог рођења. Случај је хтио да се пар година касније запослим у Даљу. Један стари Даљац се сећа да му је Божидар Масларић Брато, такође Даљац, шпански борац високог коминтерновског ранга, потпредседник владе Народне Републике Хрватске, за Миланковића говорио да је "по знању међу шет људи на свету". Убрзо ми је до руку дошао роман даљц на привременом боравку у Београду, Ђорђа Оцић, "Смрт у Ердабову" који је посвећен Милутину Миланковићу. Читање тог одличног романа увело ме је у свет научникових Успомена, доживљаја и сазнања, који спадају међу најбоља мемоарска дела српске литературе.

Читање мемоара заинтригирало ме је да видим научников родну кућу и поглед на Дунав из њене баште које је Миланковић уздигао на митски ниво. Као и увек, судар фикције и факта био је разочаравајући. Чини се да су огромни габарити спратне куће, у односу на околне приземнице, појачавали утисак ружноће и пропадања. Неореалистични призор куће, изграђене у барокно - класицистичком стилу, указивао је на три накривљена оџака на кући давно обојеној у окер, где се испод малтера отпалог са фасаде указују огољене, влагом нагрижене цигле. Замусана стакла иза гитер, натрула и искривљена улазна врата и мјестимично срушена ограда додатно доприносе жалосном призору. Из отвора куће вири неколико цеви шпорета на дрва; двориштем се мувају људи са социјалног дна касног социјализма. Једино је још поглед на Дунав и бачке ритове остао величанствен, онакав каквог га је научник дочарао.

Године 1994. почињем да радим као директор Српског културног центра "Димитрије Исаиловић" у Даљу, што ме доводи у непосредни додир са Миланковићевим кућом и намеће, бар моралну, обавезу да се нешто учини с њеном обновом. Кућа је већ права рушевина - шупаљ кров, без стакала на прозорима, с циглом која се круни са фасаде, са двориштем зараслим у непроходни коров и високо шибље. Једино још стари бор, с импознатна висине, сведочи о некадашњем сјају и слави барокног класицизма и дворишта уређеног по бечким мустрама.

Родна кућа Милутина Миланковића

Наредних година са Ђорђем Оцић водим бескрајне ноћне разговоре о кући и њеној будућности. Маштамо о томе како ће кућа изгледати и чему ће све служити: спомен собе Милутину и свим значајним Миланковића (Тодору, Урошу, Милану, Богдану ...), спомен собе свим познатим даљц и онима који су у Даљу живели и стварали, завичајна збирка, етнографски музеј, библиотека ... Ђорђе прича да ће кући поклонити своју етно збирку у амбару; да ће цео амбар пренети у Миланковићево двориште. Говори о Миланковићевој оставштини у депоу САНУ, о његовој радној соби, о личним предметима који ће сви, једнога дана, наћи своје место у научниковој кући.
Али, требало је да прође готово петнаест година да би део наших маштарија постао стварност. Драго ми је да је Ђорђе дочекао да види обновљену кућу; фотографију сам одмах увећао и послао му је. Држао ју је изнад стола, поред фотографија Јакова Игњатовића, Милана Кашанина и Милутина Миланковића. Жао ми је што није доживео да види изложбу и што у дворишту, под сјеницом, нисмо попили по чау вина.

Од 1995. године било је неколио покушаја да се крене са обновом куће. Најагилнија је била група бивших Осјечана, на челу са др Владимиром Јокановићем и Бранком Јеремић. И поред велике енергије, времена и труда, све је остало на мртвој тачки. Из ове акције бар је настала брошура о Миланковићу и биста испред факултета за физику у Новом Саду.
А кућа је ороњавала све више; не само да је постало опасно у њу улазити, него и поред ње пролазити. Показивали смо ову нашу тугу и срамоту свим гостима који су нас посећивали крајем прошлог и почетком овог миленијума, надајући се да ће наићи неко и развезати овај Гордијев чвор.

Случај је хтио да се, у септембру 2005., На представљању књиге "Милутин Миланковић и Матица српска" Божидара Ковачек, тада председника Матице, нађу Александар Поповић, тадашњи министар науке у Влади Републике Србије, садашњи потпредседник Владе РХ Слободан Узелац, сада министар МЗОШ Републике Хрватске Радован Фукс, државни секретар у МЗОШ Желимир Јањић, неколико значајних научника, политичке вође Срба у Хрватској и представници локалне самоуправе. Александар Поповић, атлетичар, шампион бивше државе у спринту, хемичар по образовању, пореклом из околине Ђакова, био је добро упознат са Миланковићевим дјелом и угледом у светској науци. На основу приче о кући и износу средстава потребних за њену обнову, предложио је да двије владе заједнички обнове научников родну кућу, што је начелно прихваћено.

Цела прича потом се свела на то да је залагањем А. Поповића Влада Републике Србије обезбедила средства за грађевинску обнову куће, с очекивањем да ће Република Хрвтаска финансирати опремање куће и уређење дворишта. Грађевински радови су започети крајем 2006. а довршени у пролеће 2007. године. Даљње радове на опремању куће и дворишту преузела је на себе општина Ердут, уз скромна средства која су сваке године пристизала из Министарства културе Републике Хрватске. То је знатно успорило завршетак радова - постављање сталне изложбе о животу и дјелу Милутина Миланковића, опремање радног простора у кући, озелењавање и поплочавање дворишта, постављање павиљона ... Тек залагањем потпредседника Владе РХ Слободана Узелца, у 2009. години, у којој пада 130-та годишњица Миланковићевог рођења, велики део посла приведен је крају.

Обновљена кућа Милутина Миланковића

Од 24. маја, када је у кући одржан међународни научни скуп "Стваралаштво Милутина Миланковића", па до јесени 2009. године, организовано је у кући неколико учитељских семинара, књижевних вечери, трибина, округлих столова, представљање пројеката, отворен еколошки инфо - пункт. Сто тридесета годишњица Миланковићевог рођења обележена је крајем маја међународним округлим столом о климатским променама, представљањем зборника радова "Стваралаштво Милутина Миланковића", представљањем књиге Александра Петровића Циклуси и записи (Опус солис Милутина Миланковића) и извођењем аудио драме "Путник кроз васиону и векове" Олге Савић, уз музику Вере Миланковић.

Двориште обновљене куће

У кући је, у приземљу, уређена стална поставка изложбе о Миланковићевим животу и дјелу и Милутинова спомен соба које је дизајнерски реализовао студио "Мит" из Осијека. На спрату је вишенаменска сала са педесет места, будућа информатичка радионица и мала научна радионица. У кући је и еколошки пункт са часописима, књигама и аудио - визуелном грађом из науке - астрономије, екологије, географије, геофизике ... У плану је да се на погодном месту постави телескоп како би посјетиоци могли да посматрају звездано небо над Дунавом како је то чинио Миланковић, уз тврдњу да је тај призор чаробан.

Крајем августа основан је и почео са радом Културни и научни центар "Милутин Миланковић", са седиштем у научниковој родној кући у Даљу. Миланковић је желео да проведе старост и умре у својој родној кући. То му, залагањем ондашњих власти, није омогућено. Године 1966. његови посмртни остаци пренесени су у породичну гробницу даљског православног гробља. Овде почива скупа са родитељима, браћом, сестрама и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра, генерала, дворских саветника, народних трибуна, проналазача, филозофа ...

Милутин Миланковић се вратио, заувек, иу свој очински дом. Добро дошао кући!

Ђорђе Нешић