Полови ротације

Трагајући за путевима будућности, Миланковић се осврнуо на један феномен за који су му Алфред Вегенер, а посебно Бено Гутенберг непрестално сугерисали да проучи. Били су то полови ротације или путање по којима се кретао пол ротације земље. Питање је било крајње оргинално и изазовно, али са пуно непремостивих препрека и непознаница које је требало открити. Овим проблемом бавили су се и други више неуспешно него успешно, и после силног пропуштеног времена и енергије најчешће су одустајали.

Миланковић је, такође имао сличне кризе, али његова истрајност је уродила плодом и заједно са својим колегом Војиславом Мишковићем дошао је до коначног резултата. Математичким путем нашао је позиције полова од - ∞ до данашњице и од данашњице до + ∞. Овим је Миланковић, радећи на једном проблему, истовремено упознао и прошлост и будућност наше планете, односно сазнао каква је била и каква ће бити судбина њених континената и океана.

Табела И. Положаји полова ротације како их је математички срачунао Миланковић 1932. године.

Полови ротације

* Подаци у првој колони нису изражени у годинама јер Миланковић није располагао са довољним бројем улазних параметара да би дао прецизнију одредбу. По новијим резултатима требало би да буде: 1 = 7,5 милиона година.

Кренимо редом и погледајмо оно што је Миланковић математички израчунао. Коментаришући историју полова ротације Миланковић каше: "За врема палеозоикума налазио се северни пол ротације у близини тачке φ = 18о46", λ =-166о39 "данашње мреже меридијани и упоредника. Та тачка претставља лабилан положај равнотеже полова ротације, који је морао бити напуштен при најмањем поремећају те равнотеже, а таквих поремећаја било је, за прошлости земље у изобиљу. Пре свега тога, требало је веома дуго времена док се пол осетно удаљио од тог свог положаја јер је у околини његовој градијант поља Ω особито мали, па према томе, и брзина кретања пола незнатна ".

Ово је био један у низу закључака који се односио на земљину прошлост. Из математичког положаја полова ротације могло се донети много више али у Миланковићево време нису биле познате чињенице до којих се данас дошло.

У будућности каше Миланковић, кретаће се тај пол са стално опадајућом брзином и савијајући нешто према истоку, приближавати се тачки φ = 66о41 ', λ = 51о18' која лежи у близини ушћа реке Печора, да би тек после бесконачно дугог времена овамо стигао. Дакле по математичким прорачунима Миланковић је успиоо да стигне "До краја света".

Путања полова

Нумеричка секуларна путања полова ротације пројектоване у будућност (по Миланковићевим прорачунима). Стрелицом је означен смер до бесконачне будућности.

Први сасвим поуздан утисак је да се и онако хладном Сибиру лоше пише - биће још хладније. Његови западни делови крећу се ка полу, као и читава Азија, са њом и Европа, њен нераздвојни део. Посматрамо овај процес јер је незаустављив као што су вулкани, земљотреси, поплаве, ротација, смејна годишњих доба и да не набрајамо све оне појаве и силе које човек може само да описује, проучава и тумачи, али не и на њих да делује. Миланковић је географску дужину обиљежио са ψ, али је током времена практично свуда одомаћено да се она обиллежава са λ, што је учињено и овом приликом.

Пут ка северу наставиће и Скандинавски полуоток који ће све више трпети утицај хладне сурове климе, а њени најсевернији деијлови полако ће постајати ледена пустиња. На први поглед ово делује суровије од онога што је Миланковић предвидео за 28 000 година, за границу винове лозе, маслину, пшеницу и воће. На срећу, ничег контрадикторног ту нема, јер наведена година припада циклусу појачаног осунчавања, а захлађење и кретање ка северу чине природни ток кроз који ће проћи наша планета и њени поједини континенти.

У овој причи Европа нема повољну климатску перспективу. Сем Скандинавије све балтичке земље ће доживети сличну судбину, исто тако данашњи северни део Европе, Пољске, Немачке, Данске и земље Бенелукса. Поновиће се клима из времена Вирма ИИИ тј тим пространствима пихаће северни ветрови, а близина северном полу условиће честе налете ледених таласа. Средња годишња температура пашће за два степена Целзијуса, а са додатном близином Северном полу још толико.

Када се говори о кретању Европе ка северу, треба имати на уму једну веома важну чињеницу. Она се неће помјерати транслаторно или све њене тачке, све низине, планине, реке и друге географске одреднице неће имати стално исте удаљености. Транслација подразумева кретање целокупног система при чему нема непокретних тачака. Европа ће се, међутим, кретати по веома сложеној путањи, она ће се састојати од ротационог и транслаторног кретања. У још сложенија кретања укључиће се и друге континенталне масе, пре свега Африка као централни део једног прастарог континента коме су научници дали име Гондвана по старом простору у Индији, а која већ милионима година потискује европски континент ка северу.

Сложено кретање доводи до поремећаја првобитно уређеног система, односно ентропије. У физичком смислу поједини врхови постају још виши, даљина између система се повећава, настају нова брда, продубљују се речна корита, премештају речни токови, слежу терени и стварају дубље депресије, нестају стајаће водене површине. Алпи су све виши, Скадарско језеро као криптодепресија све ниже ...

Северни пол ће током времена стицати "чврсто тло" за разлику од данашње ситуације. Приближавање обалским деловима Сибира омогућиће веће ширење ледењака који ће моћи несметано да продиру ка јужним тачкама. Тај утицај ће бити изражен већ у положају тачке +2 из табеле коју је приказао Миланковић и за који може да се каже да ће се догодити у наредних 10-15 милиона година.

Положај континената

а) полошај континената реконструисаним на основу прастарог земљиног магнетизма. Евроазија је ротирала у смеру кретања казаљке на сату, а Африка у супротном смеру.

Положај континената 2

б) Истовремено одвијало се и кретање Јужне Америке ка западу и Африке и Азије ка североистоку.

На ове податке савремени човек неће реаговати. Судбина пола ротације само наизглед неће утицати на човека. Путања полова ротације неће бити математички идеална како је Миланковић приказао. Сваки континент или чак сваки отоко имаће своју специфичну трајекторију. Северна Америка ће имати своју путању, Гренланд пак своју, Африка посебну, јер ће се цепати дуж великог рова на два дела, а поједини ситнији делови трајно ће се одвојити од ње. Када би смо Земљу могли да сагледамо временски удаљени само за један милион година у будућности, сигурно би се изненадили колико се изглед појединих континената промјенио.

Коначна равнотежа биће достигнута у коначној будућности или времену које називамо плус бесконачност, а ти тренуци означиће и коначни крај једне планете на којој је живот био сасвим обична појава.