Citati

Milanković – Citati

Kao što munja u tamnoj noći obasja putniku ceo horizont pred njim, tako se takvom munjom u mozgu genijalnog čoveka otvaraju u nauci novi vidici i otkrivaju nove oblasti nauke.

Svojim zracima sunce obsjava svoju porodicu, osunčava našu Zemlju i time hrani i neguje njena organska bića. I to osunčavanje Zemlje pokorava se neminovnom zakonu isto tako tačnom kao što je Njutnov zakon gravitacije.

Naša atmosfera, o tome nema sumnje, ženske je prirode, ona treperi pod žarkim poljupcem Sunca, često se naoblači i namrgodi, a kadgod huče, besni i zipara.

Moja teorije uhvatila je duboka korena u nauci; njome će se služiti i buduća pokoljenja. Zato, radeći na njenoj bibliografiji, izgledam sam sebi kao mačka, koja, trčeći u krugu, vija svoj vlastiti rep, a ne može da ga uhvati.

Sada sedim, možda poslednji put, u paviljonu svoga vrta i pišem ove redove…Imetak može imati različite oblike, pa ne mora biti uvek materijalan, nego sme da bude i duhovni. Ako dozvolite i taj njegov oblik, onda i kao beskućnik neću biti sirotinja»

Kroz vasionu i vekove (odlomak)

– Zamislite, draga prijateljice, da se nalazimo na podnožju jednog lepog brežuljka. Njegove padine obrasle su drvljem, travom, mahovinom; između travinih listića proviruju grumeni zemlje, šljunak i kamičci, a po travi leži suvo lišće, borove šišarice i iglice. Jedna stazica vijuga tim bregom, posuta svežim peskom; kroz mali usek u boku brega cedi se voda. Početak je zime. Pada prvi sneg, lak, čist, beo, i dok se mi uspesmo do vrhunca brega, pokrio je travu i drveće jednim tankim, vlažnim slojem. Ja sam od snega načinio jednu malu grudu i bacio je tako da se kotrlja niz breg. Pri svakom svome obrtaju, ta gruda nešto doživi. Ovde se utisnula u nju borova iglica, ovde zrnce šljunka, onde kamičak. Ona se kotrlja dalje i biva sve veća, ostavljajući svoj trag u snegu. Pri prelazu preko one stazice, ona se odenula peskom, malo dalje uhvatila je borovu šišaricu, ovde je zakačila i ponela sa sobom travčicu, a onde suv hrastov listić. Potok ju je okvasio vodom. Ona se kotrlja, raste i nosi u sebi sve utiske svoga puta, istoriju svoga života…
…Ako i za nas postoje takvi jednoznačni prirodni zakoni koji regulišu tok našeg života, onda smo i mi iz kategorije takvih nehomolomnih sistema. I u nama ostavlja, kao i u onoj grudi, svaki momenat našega života svoj utisak, svoju travku, listić, svoje zrno šljunka. Pa kao što kod snežne lopte ti utisci opredeljuju njeno kretanje, tako oni igraju i kod nas svoju pokretačku ili svoju otpornu ulogu u toku našeg života. Ti utisci, ta trava i taj nagomilani sneg i pesak, to je naše «ja».
Tako je naše «ja» u neku ruku, kovčežić u kojem je smešten arhiv našeg života. No ne samo to; u tome kovčegu leže i svi dokumenti života našeg oca, dede i pradede, leži cela naša rasa i naše vaspitanje. Sve to utiče, kao i oni listići trave, na tok našeg života, i u tome leži ono što se zove našom slobodnom voljom…
…Pa kao što u nama živi celokupna istorija života na zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim potomcima. Zato smo smrtni. Pa i kada ne ostavimo potomstva iza nas, naš život ostavio je traga, kao i ona lopta koja je u snegu brežuljka ocrtala svoju stazu. Kada sa vrhunca brega bacim drugu grudu snega, ona će, kada naiđe na tu stazu, osetiti je, odskočiće, a možda će i poći njenim tragom.
Kada Sunce rastopi onu grudu snega, raspe je i ispari, ona je svršila svoju istoriju grude, ali njeni delići postojaće i dalje, jer ništa se ne gubi u našoj vasioni.

Uspomene, doživljaji i saznanja (odlomak)

– Kada je pala noć, a na nebu se pojavile zvezde u onom bezbroju koji se viđa samo u slobodnoj prirodi, Dunav je izgledao lepši, tajanstveniji i veličanstveniji no preko dana. A kada ga obli mesečina, bio je čaroban. Bilo je uživanje sedeti u našoj bašti, posmatrati njegove srebrne talaščiće i slušati njihov šum. S one strane njegove mešala se sa tim šumom pesma hora bezbrojnih pevača. To su bile žabe… Rado smo slušali tu muziku. Ona je bila himna životu, prirodi i večnom zvezdanom nebu nad našim glavama.

O svojoj teoriji

Kada jednom uloviš krupnu ribu, sitnije ti više nisu zanimljive. Radio sam 25 godina na svojoj teoriji osunčavanja, i sada kada je završena, ostao sam bez posla. Isuviše sam star da počnem rad na novoj teoriji, a teorije veličine kao ova koju sam završio, naprosto ne rastu na drveću