Милутин Миланковић

Милутун МИЛАНКОВИЋ (1879-1958).
(Кратка биографија)

Милутин Миланковић, астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер проналазач, доктор технике, универзитетски професор, књижевник, рођен је у Даљу 28. маја 1879. у угледној породици. О својим прецима, у родослову који је саставио за период од 1690. до 1940. године, Миланковић каже:
«Миланкови потомци, који се по њему назваше Миланковић, живели су у Даљу два и по века. Својим способностима и тежњом ка вишем попеше се у ранг интелектуалаца и факултетлија већ својим трећим коленом, мојим прадеда Тодором, који је свршио правне науке, а школовао и своје синове ». (Успомене, доживљаји и сазнања, 1879 - 1909., Детињство и младост, стр. 10.)
Милутинов отац Милан и мајка Јелисавета, из угледне осјечке породице Муачевић, изродили су шесторо деце, од којих је троје умрло у детињству и раној младости, а дуговјеки су били само Милутин, његова сестра близнакиња Милена и млађи брат Богдан, познати романиста и музиколог. Милан Миланковић држао је радњу с колонијалном робом која је дунавским лађама пристизала из Беча, Пожуну и Пеште. Милутинов отац умро је врло млад, када је Милутину било само шест година, тако да је бригу о деци и имању од преко педесет хектара ораница и винограда, поред мајке, преузео њихов ујак Васа Муачевић, који ће водити бригу о Милутину све док овај не почне самостално да привређује кроз инжењерску праксу.
Милутин није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље и сва четири разреда основне школе положио је одједном1889. године. Велики утицај на формирање Миланковићеве личности имала је родна кућа и њезино окружење, посебно величанствени Дунав који је протицао поред њихове баште.
«Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброју који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственији и величанственији но преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан. Било је уживање седети у нашој башти, посматрати његове сребрне талашчиће и слушати њихов шум. С оне стране његове мешала се са тим шумом песма хора безбројних певача. То су биле жабе ... Радо смо слушали ту музику. Она је била химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама. »(Нав. дело, стр.78.)

Године 1889. Милутин се уписује у реалну гимназију у Осијеку. Овде ће пресудну улогу у његовом животном опредељењу имати професор математике Владимир Варићак, доцнији познати математичар, члан ЈАЗУ и САНУ.
«Већ ми је Варићак говорио да у царству наука има негде ненасељених и необрађених крајева изван или између густих ученичких насеља. Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих онде могао стећи свој скромни научнички посед, а можда и цело властелинство. »

Године 1896. уписује се Миланковић на студије грађевинске технике, где за 6 година стиче звање дипломираног инжењера, а 1904. године постаје доктор техничких наука. Од 1905. до 1909. ради као грађевински инжењер у неколико бечких фирми, а афирмацију стиче као пројектант армирано - бетонских грађевина. Пријављује 06:00 патената чијом применом ће бити изграђени бројни објекти на подручју тадашње Аустро-угарске монархије.

На позив познатих научника Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић напушта уносни посао и прихвата место ванредног професора примењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. На овој дужности остаће све до пензионисања 1955. године.

У међувремену изабран је за редовног члана САНУ и дописног члана ЈАЗУ, провео је први светски рат у интернацији у Будимпешти, објавио своја најзначајнија дела, учествовао на међународним научним скуповима.

Умро је у Београду 12. децембра 1958. године, а по властитој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ, 1966. године, где почива у својој породичној гробници с родитељима, сестром, браћом и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра и генерала, дворских саветника и народних трибуна, проналазача и филозофа.
Поверио је својим мештанима, даљц, да воде бригу о његовим земним остацима, а његов дух и дело одавно су део светске баштине.

Миланковић се бавио круцијалним космичким и људским питањима, сунцем и ледом, од чијег међусобног односа зависи појава и опстанак живота у свемиру. У скромним условима, уз помоћ папира и оловке, математички је објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи, поставио теорију померања северног Земљиног пола.

Најзначајнија Миланковићева дјела су О примени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике и Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба.
Поред тога, Миланковић је значајан и као књижевник. Његова књига популарне науке Кроз васиону и векове је једна од најбољих у свом жанру, као и тротомно мемоари Успомене, доживљаји и сазнања, гдје су сјећања на родну кућу, Даљ и његову околину исписани изузетним лирским тоновима.

Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње тропске године. Миланковићев календар захтевао би корекцију тек за 28.000 година. Овај календар званично је прихваћен на Васељенском сабору у Цариграду 1923. године, али никада није примењен у пракси.

Као и сви визионари, Миланковић није доживео да његове теорије стекну пуну афирмацију. Тек од 1976. године када су емпријски истраживања доказала прецизност Миланковићевих теорија, његов углед у светској науци вртоглаво расте.

Његово капитално дело Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба сврстано је у најзначајнија научна дела 20. вијека. Милутина Миланковића светска наука уврстила је међу 5 највећих научника 20. века, а НАСА, агенција за свемирска истраживања, међу 15 највећих научника свих времена који су се бавили планетом Земљом.
У Миланковићев част 01:00 кратер на Месецу, један на Марсу и један планетоид названи су његовим именом. Једна од будућих експедиција на Марс носиће Миланковићево име. УНЕСЦО је 2009. годину, поводом 130. годишњице научниковог рођења, прогласио Миланковићев годином. У свету се одржавају међународни научни симпозијуми посвећени Миланковићу, а глобална промена климе на Земљи чини његово дело трајно актуелним.