Милутин Миланковић

МИЛУТУН МИЛАНКОВИЋ (1879-1958.)
(Кратка биографија)

Милутин Миланковић, астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер проналазач, доктор технике, универзитетски професор, књижевник, рођен је у Даљу 28. маја 1879. у угледној породици. О својим прецима, у Родослову који је саставио за период од 1690. до 1940. године, Миланковић каже:
«Миланко потомци, који се по њему назваше Миланковића, живели су у Даљу два и по века. Својим способностима и тежњом ка вишем попеше се у ранг интелектуалаца и факултетлија већ својим трећим коленом, мојим прадеда Тодор, који је свршио правне науке, а школовао и своје синове ». (Успомене, доживљаји и сазнања, 1879-1909., Детињство и младост, стр. 10.)
Милутинов отац Милан и мајка Јелисавета, из угледне осјечке породице Муачевић, изродила су шесторо деце, од којих је троје умрло у детињству и раној младости, а дуговјеки су били само Милутин, његова сестра близнакиња Милена и млађи брат Богдан, познати романиста и музиколог. Милан Миланковић држао је радњу с колонијалном робом која је дунавским лађама пристизала из Беча, Пожуну и Пеште. Милутинов отац умро је врло млад, када је Милутину било само шест година, тако да је бригу о деци и имању од преко педесет хектара ораница и винограда, поред мајке, преузео њихов ујак Васа Муачевић, који ће водити бригу о Милутину све док овај не почне самостално да привређује кроз инжењерску праксу.
Милутин није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље и сва четири разреда основне школе положио је одједном1889. године. Велики утицај на формирање Миланковићеве личности имала је родна кућа и њено окружење, посебно величанствени Дунав који је протицала поред њихове баште.
«Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброј који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственија и величанственије но преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан. Било је уживање седети у нашој башти, посматрати његове сребрне талашчиће и слушати њихов шум. С оне стране његове мешала се са тим шумом песма хора безбројних певача. То су биле жабе ... Радо смо слушали ту музику. Она је била химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама. »(Нав. дело, стр.78.)

Године 1889. Милутин се уписује у реалну гимназију у Осијеку. Овде ће пресудну улогу у његовом животном опредјељењу имати професор математике Владимир Варићак, доцнији познати математичар, члан ЈАЗУ и САНУ.
«Већ ми је Варићак говорио да у царству наука има негде ненасељених и необрађених крајева изван или између густих научничких насеља. Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих онде могао стећи свој скромни Доплатак за ученике посед, а можда и цело властелинство. »

Године 1896. уписује се Миланковић на студије грађевинске технике, где за 6 година стиче звање дипломираног инжењера, а 1904. године постаје доктор техничких наука. Од 1905. до 1909. ради као грађевински инжењер у неколико бечких фирми, а афирмацију стиче као пројектант армирано - бетонских грађевина. Пријављује 6 патената чијом применом ће бити изграђени бројни објекти на подручју тадашње Аустро-угарске монархије.

На позив познатих научника Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић напушта уносни посао и прихвата место ванредног професора примењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. На овој дужности остаће све до пензионисања 1955. године.

У међувремену изабран је за редовног члана САНУ и дописног члана ЈАЗУ, провео је први светски рат у интернацији у Будимпешти, објавио своја најзначајнија дела, учествовао на међународним научним скуповима.

Умро је у Београду 12. децембра 1958. године, а по сопственој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ, 1966. године, где почива у својој породичној гробници са родитељима, сестром, браћом и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра и генерала, дворских саветника и народних трибуна, проналазача и филозофа.
Повјерио је својим мештанима, Даљцима, да воде бригу о његовим земним остацима, а његов дух и дело одавно су део светске баштине.

Миланковић се бавио круцијалним космичким и људским питањима, сунцем и ледом, од чијег међусобног односа зависи појава и опстанак живота у свемиру. У скромним условима, уз помоћ папира и оловке, математички је објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи, поставио теорију померања северног Земљиног пола.

Најзначајнија Миланковићева дела су О примени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике и Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба.
Поред тога, Миланковић је значајан и као књижевник. Његова књига популарне науке Кроз васиону и векове једна је од најбољих у свом жанру, као и тротомни мемоари Успомене, доживљаји и сазнања, где су сећања на родну кућу, Даљ и његову околину исписани изузетним лирским тоновима.

Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње тропске године. Миланковићев календар захтевао би корекцију тек за 28.000 година. Овај календар званично је прихваћен на васељенском сабору у Цариграду 1923. године, али никада није примењен у пракси.

Као и сви визионари, Миланковић није доживео да његове теорије стекну пуну афирмацију. Тек од 1976. године када су емпријска истраживања доказала прецизност Миланковићевих теорија, његов углед у светској науци вртоглаво расте.

Његово капитално дело Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба сврстано је у најзначајнија научна дела 20. вијека. Милутина Миланковића свјетска наука уврстила је међу 5 највећих научника 20. века, а НАСА, агенција за свемирска истраживања, међу 15 највећих научника свих времена који су се бавили планетом Земљом.
У Миланковићев част 01:00 кратер на Месецу, један на Марсу и један планетоид названи су његовим именом. Једна од будућих експедиција на Марс носиће Миланковићев име. УНЕСЦО је 2009. годину, поводом 130. годишњице научниковог рођења, прогласио Миланковићев годином. У свету се одржавају међународни научни симпозијуми посвећени Миланковић, а глобална промена климе на Земљи чини његово дело трајно актуелним.