Атмосфера

Човек се неуморно труди да проникне у будућност и та тежња стара је колико и само човечанство. Изгледа да су у томе најдаље отишли ​​астрономи. Тешко је могло бити оних који су одољели знатижељном погледу у нешто што их чека у будућности. Та радозналост манифестовала се на различите начине, доводила је често до заблуда или ређе до тачних предвиђања, што само по себи доказује да је будућност тешко предвидива. Ни Миланковић није могао да побјегне синдрому будућности, али му је прилазио веома одмерено и са великим респектом. Знао је да ће многе ствари документовати, а када се нешто напише то онда остаје нараштајима да о томе суде. Будућност може да се гради на прошлости. Уколико постоји неко добро средство које може са великом тачношћу да открије догађаје из прошлости, оно путем пресликавања даје пројекцију будућих збивања. Миланковић је пронашао 2-математику и астрономију или небеску механику.

Миланковић каже:-Астрономска наука по питању Земљине историје могу да уради још нешто што ниједна друга наука није у стању. Геологија и друге дескриптивне науке могу константирати само оно што је већ било, а астрономија моше да нам каже и оно што ће се догодити. Па као што је она у стању да предвиди сва помрачења сунца која ће се у току идућих векова догодити, тако могу ја већ сада да на основу астрономског рачуна предвидим да ће у току наредних 26.100 година лета бивати у нашим крајевима постепено топлија. Тако ће године 28.000, 55о северне географске ширине примати за време летње полугодине исту количину сунчеве топлоте, што је данас прима 52о северне географске ширине. Узмемо ли, дакле, у обзир да винова лоза данас успева у Немачкој управо до 52о северне географске ширине, то следује да ће она у то доба моћи успевати до 55о, тј до самога мора и до данске границе ". Северна граница маслине у Европи данас се претежно налази дуж медитеранске обале-Тиренског, Јадранског и Егејског мора. Већи продор у континентални део остварује се у Грчкој, Црној Гори, Херцеговини, Шпанији и Португалу. Уколико би дошло до климатског отопљавања даљни продор маслине ка северу био би могућ у делу Иберијског полуострва све до Пиринеја, а на балканском полуострву дуж река Јадранског, Јонског и Егејског сљева. До свега овога ипак ћемо сачекати хиљаде година. Све то треба да доживи нека нама далека и поуздано високо развијена цивилизација, ни налик на савремену.

Трагајући за прошлошћу и будућношћу, Миланковић је налазио различите одговоре на постављена питања. Једно је било конституција земљине атмосфере у њеном садашњем и примитивном стадијуму.

Поставивши одговарајуће једначине, Миланковић је математички израчунао 03:00 физичке величине Земљине праатмосфера: температуру, притисак и густину. Колико су то удаљена питања, може се просудити по томе што математички апарат досеже неколико милијарди година уназад, тј у време када је земљина површина била у течном стању. Да би се у једначине унијеле што коректнији подаци било је потребно поћи од нечега. Миланковић је узео да је апсолутна температура најнишег атмосферског слоја 187о, пошавши од чињенице да је температура распада готово свих минерала наше планете изнад 1600ОЦ, што значи да је било условљено једно другим. Исто тако имао је поуздан податак за гасну константу, јер је знао да се највећи део водене паре у праатмосфера налазио у презагријаном стању и изнад критичне температуре.

Када је решио постављене једначине Миланковић је могао да закључи да се праатмосфера протезала чак 300км више од данашње, а да је у доњих 292км било прегријане водене паре која се понашала као савршен гас. Тек на тој висини достигнута је тачка кључања, односно на тој висини била је зона облака која се уздизала, по Миланковићевим прорачунима, до 304км у вис. Ових 12 км, 992-304, имало је улогу плашта, који није дозвољавао продор у ниже слојеве. Светлост је, дакле, заустављана на тој висини, а земља је ротирала у мраку или је била обасјана сопственом светлошћу која је допирала из ушарене магле и лаве, али само у једном маленом распону, тек нешто незнатно изнад поврłине. Слику страшног суда у праскозорју наше планете Миланковић је, дакле, дошивљавао преко атмосфере, једног од основих елемената за настанак живота на планети.

Своје једначине, нашалост, није даље разрађивао. Задовољио се освртом на планете Меркур и Марс за које је рекао да су прошли стадијум који је прошла Земља, док је за Венеру, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун рачунао граничне висине атмосфере које могу да постоје као атмосфере водене паре. Велика штета што Миланковић свој математички апарат термичке конституције планетске атмосфере није разрађивао даље или да се бар задржао на земљи тако да га прошири својим прорачунима од његовог примитивног стадијума, па све до данашњице с могућим погледом у будућност.

Тај изазов му је некако остао по страни или га је на други пут одвело осунчавање земље којем је требало посвјетити веома много времена. По завршетку тог великог посла, како сам признаје, више се није могао враћати на почетак. Да се ​​одлучио на ово прво вероватно би га то довело до исто тако интересантних резултата као што је то био случај са инсолационим дијаграмом. На том путу, да га је било, верујемо да би Миланковић дефинисао време настанка прве воде или чак тренутак пада прве водене капљице на земљи. Његов математички апарат би му омогућио да прати развој атмосфере, њено смањивање до садашње висине до 20км, свакако би нашао и циклусе у развоју светског мора, фазе издизања и спуштања нивоа и ко зна шта још. Познавајући његову знатижељу, склоност ка решавању различитих проблема, као што су били највећа могућа висина Бавилонског торња, модерне технике или чудесни резервоар, код кога је притисак воде у свим тачкама једнако напрегнут и има математички тачан облик водене капи, која виси на хоризонталној површини, можда би се усудио да проучавајући развој атмосфере повеже карактеристичне промене са историјским догађајима.

На површини земље у њеном примитивном стадијуму било је као у паклу, температуре су биле изнад 1600ОЦ, а притисак је износио око 0,5 МПа. Земља је, према томе, еволуирала тако што је променила слику атмосфере и уместо ниво са воденом паром у великим висинама, он је спуштен до површине, температуре су опале, а Злако је порастао. Формирана је вода на земљи и оргинални слободни кисеоник.

Садашњи атмосферски стадијуму земље, по Миланковићу, далеко је одмакао од осталих планета. Ово значи да ће га Венера, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун тек достизати, али ће за то време Земља наставити свој садашњи развој и свакако изгубити део атмосфере јер је тај процес незаустављив. По којој ће се то динамици одвијати тешко је прогнозирати, али уколико буде настављен човеков штетан утицај, промене у атмосфери ће бити скоковите и далекосежне. Ово је свакако тема која знатно проширује домене саме атмосфере и отвара питање опстанка не само човека као врсте, већ свих других шивотних заједница.

И поред свега природно истицање атмосфере ипак нико неће моћи да заустави и током времена она ће неупитно нестајати